ОШ"Јелена Ћетковић"
ВРАЊСКА 26, БЕОГРАД

Za roditelje učenika petog razreda

Prelazak na predmetnu nastavu

Prelazak učenika u peti razred predstavlja izvesnu prekretnicu u njihovom daljem vaspitanju i obrazovanju. Promena se sastoji u drugačijoj organizaciji rada. Sa razredne nastave prelazi se na predmetnu. Ako tome dodamo i psihološke promene koje sobom donosi pubertet, onda je jasno da je važna briga i pomoć roditelja u ovom periodu.
Do četvrtog razreda učenik je navikao na način rada učitelja/-ice. U petom razredu treba da se navikne na nove nastavnike koji se smenjuju iz časa u čas. To vidno utiče na prilagođavanje učenika i na uspešnost u učenju. Novi predmeti u petom razredu su: istorija, geografija, biologija, TO i drugi strani jezik. Valja savladati obimne programe što za učenika nije nimalo lak zadatak. Promene su znatne i u načinu učenja. Zbog povećanog broja predmeta i obimnih sadržaja sve manje se gradivo može zapamtiti na času , a sve je veća potreba učenja iz udžbenika i drugih knjiga i priručnika. Ako uzmemo u obzir neujednačeno poznavanje gradiva iz prethodnih razreda i stepena zaboravljanja u vreme letnjeg raspusta, vidimo da je učenicima petog razreda potrebna pomoć i podrška od razrednog starešine, pedagoško-psihološke službe i roditelja.
Pored toga, pravilno prilagođavanje na predmetnu nastavu zahteva socijalnu i emotivnu zrelost učenika. Pozitivan socijalni status učenika u odeljenju povoljno deluje na postizanje uspeha, na ozbiljnost u prilaženju postavljenim zadacima, razvija odgovornost, upornost i istrajnost u rešavanju zadataka, procenu vrednosti naučenog i visok nivo aspiracije.
Promena razrednog starešine značajan je momenat kako za učenike, tako i za roditelje. Učenici mlađih razreda emotivno se vezuju za svoje učitelje a razredni starešina , u izvesnom smislu, preuzima tu ulogu. On, međutim, nije u situaciji da poznaje učenike u onolikoj meri kako je to mogao učitelj/-ica. U tome mu moraju pomoći i sami roditelji. U isto vreme i učenici postaju zreliji i sposobnoiji za sve ove promene. Kod njih se razvijaju šira interesovanja i sposobnosti za samostalno sticanje znanja a već su formirane i radne navike.

Formiranje radnih navika

Formiranje radnih navika kod učenika je jedan od najznačajnijih uslova za stalnu radnu aktivnost, koja obezbeđuje uspeh u školi i životu.
Već u predškolskom periodu formiraju se kod dece različite pozitivne navike (higijenske, kulturne, pa i radne). Pojedine zadatke mlađe dete obavlja zbog emocionalne vezanosti za roditelje, a starije iz svesti o potrebi izvršavanja pojedinih zadataka. Mlađem detetu potrebni su stimulansi u vidu pohvala i nagrada a kod deteta sa izgrađenim radnim navikama formirana je odgovornost za rad i osećaj zadovoljstva zbog postignutog uspeha. Svest o potrebi da se bude uspešan u učenju prelazi u naviku, te se učenje obavlja kao zadovoljavanje te potrebe. Ako je učenje preraslo u naviku radi se sa lakoćom. Istovremeno se povećavaju i radne sposobnosti pa se može učiti duže, bez većeg napora. U tome se sastoji suština formiranja radnih navika.
Smatra se da učenik ima razvijene radne navike:
- kada završava svoje zadatke pre nego što počne da se igra ili gleda televiziju
- ako se koncentriše nad poslom koji obavlja
- ako ne odgađa neki zadatak čak ni onda kad je on neprijatan i težak
- ako za svaki predviđeni posao rasporedi vreme
- ako dobro obavlja zadatak bez gubljenja vremena i nepotrebnog zadržavanja
- ako radi zadatke na vreme i uredno i čuva pribor i udžbenike.
Bilo bi dobro da roditelji na vreme uoče da li njihova deca imaju razvijene radne navike i pomognu ako se pojave teškoće. Postoji opasnost da sa doživljajem neuspeha dete menja i odnos prema radu, gubi volju i istrajnost a posebno radne navike.
Za formiranje i održavanje radnih navika postoje i neki objektivni uslovi koje bi valjalo da obezbedi svaka porodica :
* mesto za rad - važno je da ono bude stalno i da pripada samo detetu. Treba da je uredno i da ga dete samo održava. Sve školske stvari drže se na istom mestu-tako neće doći do gubljenja i nervoze. To ne mora biti posebna soba, već deo zajedničke prostorije u kome se nalazi radni sto, knjige i pribor učenika. Takav kutak motiviše na rad i izvršavanje obaveza. Bitno je naviknuti dete da radi na istom mestu i u isto vreme jer su ovo značajni uslovi za formiranje radnih navika.
* dnevni režim učenika - važno je da je detetu isplaniran ceo dan i to: učenje, igra, odmor, rad u kući, rekreacija. Ako se ove aktivnosti upražnjavaju u određ|eno vreme, prelaze u naviku. Rad bi svakako trebalo da prethodi igri. Dnevni plan aktivnosti za mlađu decu određuju roditelji a starija su sposobna da planiraju svoje aktivnosti ali je neophodno da roditelj ima uvid u taj plan i njegovo ostvarivanje. Kontrola roditelja značajna je na ovom uzrastu i u pubertetu, kada se naglo razvijaju raznolika interesovanja i dete može neke važne zadatke zameniti nevažnim.
* skladni porodični odnosi - radne navike učenika uspešnije će se razvijati ako među roditeljima i drugim članovima porodice postoje harmonični odnosi. Svađa, vika i nesuglasice deluju na učenika deprimirajuće i oni postaju nesposobni da se koncentrišu na ono što treba da uče. Nesloga roditelja posebno negativno utiče na učenika pa može da se razvije neurotičnost i apatija.
Radne navike učenika formiraju se i razvijaju zajedničkim nastojanjem nastavnika i roditelja. Oni predstavljaju vezu između škole i života, jer učenik ne stiče sposobnost učenja samo zato da bi postigao uspeh u školi, nego da bi se stečenim sposobnostima i znanjem koristio u životu. I to je uslov za razvoj dečjih sposobnosti i interesovanja.
Veliku vaspitnu vrednost u formiranju radnih navika imaju domaći zadaci. Prilikom njihove izrade učenici primenjuju stečeno znanje i rade samostalno prema svojim sposobnostima. Redovan rad zadataka razvija osećanje obaveze i odgovornosti.

Šta roditelji mogu da urade da bi učenici odgovorili svim zadacima?

Potrebno je da se pravovremeno informišu o napredovanju učenika, prilago|avanju na programske zadatke i obaveze. Preduslov za uspeh je kontinuirana saradnja roditelja sa školom, razrednim starešinom i predmetnim nastavnicima u okviru “dana otvorenih vrata”.
Stalno pratiti i nadzirati dečiji rad kod kuće (izradu domaćih zadataka, učewe novih sadržaja, ponavljanje već naučenog gradiva…).
Imati uvid u korišćenje slobodnog vremena (igra i zabava, druženje sa vršnjacima, gledanje TV, rad na računaru, čitanje i dr.).
Dakle, iako je dete zrelije i samostalnije, ne sme se prepustiti samom sebi. Stav roditelja prema učeniku, njegovom radu, uspehu/neuspehu vrlo je važan na ovom uzrastu. Dobro je da roditelji imaju puno razumevanja, strpljenja, upornosti i doslednosti u zahtevima. Neophodno je često razgovarati sa decom kako bi se što uspešnije pratio razvoj i burne promene koje ponekad donosi. Oko vaspitnih problema maksimalno treba da se založe oba roditelja. Povoljna porodična klima ima pozitivan uticaj na uspeh učenika, a značajan je uticaj roditelja na stvaranje slike o sebi kod učenika. Jedan od bitnih zadataka roditelja je da vaspitavaju kod deteta disciplinu i odgovornost prema radu.

Psihičke promene

U fazi predpuberteta (kod devojčica između 10 i 12 godina a kod dečaka između 11 i 13) istovremeno se javljaju mnoge fiziološke i fizičke promene ali i niz psiholoških.
Jedna od karakterističnih promena je promena stava i ponašanja dece prema roditeljima, nastavnicima i drugovima. Može se ređi da je ovo vreme pojačane tvrdoglavosti, neposlušnosti i prkosa prema odraslima. Uz to se javlja i povećana radoznalost za sve što se zbiva u njihovoj okolini, a naročito za odrasle i njihove osobine. Deca postaju vrlo kritična prema svojoj okolini, upliću se u razgovor odraslih, rado raspravljaju i nameć}u svoje mišljenje.
Za ovo doba je karakterističan psihomotorni nemir: deca su stalno u pokretu, skaču, viču,  krevelje se, mnogo pričaju, izvode razne neobične pokrete, sklona su impulsivnom reagovanju.
Deca u ovom dobu ispoljavaju znake emotivne labilnosti; lako menjaju raspoloženja i bez značajnijeg povoda u afektima često preteruju pa su ili naglašeno vesela ili potištena. Ponekad bez razloga zaplaču ili prasnu u smeh. Karakteristična je i odbojnost prema suprotnom polu : devojčice potcenjuju dečake, ne žele da se druže sa njima, a dečaci zadirkuju devojčice, podsmevaju im se i rugaju, pa ih čak i fizički napadaju. Može se pojaviti sklonost dečaka da se služe nepristojnim izrazima i psovkama, da crtaju “nepristojne” crteže… To je sve posledica buđ|enja novih osećanja vezanih za intenziviranje polnog nagona koji još nije orijentisan na realan način. Umesto da se deca grde i kažnjavaju korisnije je o svim promenama razgovarati na miran, ozbiljan i prijatan način    pa im tako pomoći da bolje razumeju sebe i lakše nađu put do zrelijeg ponašanja.
U odnosu prema školi opaža se izvesna površnost i nemarnost. To može biti razlog što mnoga deca postižu slabiji uspeh u petom i šestom razredu osnovne škole.
Deca ovog uzrasta postaju vrlo kritična prema nastavnicima i roditeljima. Ponekad sa zadovoljstvom a ponekad sa razočarenjem utvrđuju da im roditeqi nisu savršeni i sveznajući. To im donekle povećava samopouzdanje ali ih i navodi na odbojan stav prema njima pa su tu razlozi za češće sukobe. Posledica ovih promena je i pojačan prkos i neposlušnost. U školi se ispoljava kao nedisciplina i smanjena koncentracija za rad. Većina roditelja i nastavnika reaguje na ove promene u ponašanju dece na autoritativan način: grdnjom, pridikom, pretnjom ili kaznom. Kada je dete postalo nepoverljivo prema svakom autoritetu, postalo je istovremeno osetljivo na svaki autoritarni, strogi postupak i na njih reaguje još većim otporom. Tako se normalna sklonost prema neposlušnosti pretvara u pravi neurotski prkos.
Naročito mušku decu u ovom periodu nazivaju “nemogućim” i “nevaspitanim”, ali ne uviđaju kako neretko sami doprinose takvom ponašanju.
Treba imati u vidu da u ovom razdoblju može doći do ozbiljnijeg poremećaja odnosa na relaciji dete-nastavnik i dete-roditelj ako su odnosi među njima već bili poremećeni (preterano strog postupak, prezaštićivanje, preterano ambiciozni zahtevi, prigovarački stav, sujetan, tašt postupak vaspitavanja). Roditelji koji su pravili greške u odgajanju deteta teško će se preorijentisati na ispravnije postupke pa je i mnogo verovatnije da će im vaspitavanje dece u pubertetu doneti krupnije probleme.
Kada  teškoće u međusobnim odnosima znatno poreme svakodnevicu, obratite se za stručnu pomoć ( u školi je to pedagoško-psihološka služba).  Važno je i biti zaista spreman za promene u dotadašnjim vaspitnim postupcima.

Pedagoško-psihološka služba